БОЖИЋНА ПРИЧА ИЗ ПРИХВАТИЛИШТА

У четвртак, 29.12.2011. после шестог часа, ученици I-9 су сели у аутобус и наоружани добром вољом кренули ка Прихватилишту, месту где живе деца којој живот није дао ни шансу, а ни утеху...

О посети Прихватилишту Тамара Радовановић I-9 је написала:

"Сваки човек заслужује две ствари: прилику и утеху. Неки прокоцкају све своје прилике, а неки се, грубим речима, одрекну утехе. Али шта је са онима који у животу нису добили ни једно ни друго?

За мало више од недељу дана је Божић, празник када се деца широм света радују. Празник када се поклања ради добре воље и срца, не ради поклона који би добили заузврат. Празник када би требало да престанемо мислити на себе и покушамо усрећити друге.

Ученици првог девет Земунске гимназије дали су све од себе да испуне ове три ставке Божића. У четвртак, 29.12.2011. после шестог часа, ученици су сели у аутобус и наоружани добром вољом кренули ка Прихватилисту, месту где живе деца којој живот није дао ни шансу, а ни утеху.

Шта је уопште Прихватилиште? Прихватилиште би требало да буде установа у коју долазе деца која су жртве насиља у породици, жртве трговине људима, осуђивани за лакше или теже прекршаје, али и сва деца којој је помоћ потребна. У Прихватилишту деца би живела док им траје судски поступак или највише месец дана док се не нађе хранитељска породица или не реши постојећи проблем. Тако је замишљена ова установа, али сурова истина је другачија. 1998. године Прихватилиште је пребачено из Звечанске улице на Булевар Ослобођења број 219 у малу кућу која одавно не задовољава потребе ове установе. Све више деце са проблемима тражи утеху овде, а места је све мање, па долазе у ситуацију да спавају по двоје или троје у једном кревету. И топла вода, као и простор, прави проблем, па се топлом водом туширају прво двоје деце, а остали се морају задовољити хладном. Законски рок јесте месец дана, али због мањка хранитељских породица, нека деца остају и много дуже. Прихватилиште већ годинама моли власт за средства за нову кућу, али изгледа да је то питање давно заборављено.

Са сузама у очима због неправде, прво девет слушало је тужну причу о шареној кући у којој живе њихови вршњаци. Одељење се сложило да нико себе не би могао да замисли у Прихватилишту, да нико није спреман да се одрекне комфора дома. И не треба, кажу људи запослени у Прихватилишту, нико не треба да се одриче дома, већ би сви требало да га имамо. На крају, ученици су Прихватилишту поклонили ствари за децу и део средстава ( 15 000 динара) неопходних да би се купила боља и већа кућа.

На путу кући, са осмесима на лицима и пуних срца, ученици су размишљали о срећном Божићу који су некоме поклонили. Размишљали су о правом духу Божића и помислили да су једном и они постали Божиц Бата или Деда Мраз. Оно чега можда нису били свесни је да су заправо учинили много: помогли су да се једна крива судбина, један несрећан живот бар мало поправи.

На крају су још пожелели да замоле свакога ко има, а не треба му, ко жели да баци нешто што је исправно и функционално да се сети духа Божића и поклони нешто Прихватилисту, јер тамо нема ничега док неко не донесе и све што се донесе нађе неку примену. Старе ствари, играчке или било шта друго, све је потребно. Када бисмо сви ми који се смејемо на једна секунд сваког другог дана помислили на оне што плачу, овај свет би био заиста много боље место за живот."