IN MEMORIAM

Љубомир Јовановић, професор физике у пензији, преминуо је 1.априла 2020.године.

Професор Јовановић је рођен 1934.године у Београду. Дипломирао је на Природно-математичком факултету физику 1960.године у Београду. У Земунској гимназији предавао је физику од 1974. до 1996. године.

Имао је неколико љубави у својој каријери – физику, Земунску гимназију и своје ђаке.

Физика је била његов избор, изазов и живот. Одлучно одбацује први избор студија – Грађевински факултет на коме успешно завршава две године. Колико је његова одлука била храбра, али исправна, говори чињеница да по завршетку студија бива позван да остане на факултету као асистент. Његова највећа жеља била је наука и та понуда била је остварење његових снова. Међутим, између сна и моралне одговорности и посвећености својим оболелим родитељима, он се одриче снова. Можда ће то бити разлог његове специфичне визије професора.

У Земунској гимназији, уз подршку својих колега физичара и тадашњег директора,професор Јовановић оспособљава праву научну лабораторију за експерименте. Једну, па другу, и трећу. Настава физике постаје егзактна, експериментална, занимљива. Међународна такмичења, прва, друга и трећа места, наградe,признања и медаље нижу се у трофејним витринама Земунске гимназије. Физика постаје поље изазова многим ђацима. Многи бивши ђаци Земунске гимназије потврђују да су пријемне испите на факултетима полагали без посебне припреме и да знање из физике и максималан број поена постају њихов адут.

Строг у захтевима, максималан у раду, професионалац у настави, многим ђацима остао је у сећању као један од најзахтевнијих професора, када је реч о квалитету знања. Његове руске збирке задатака биле су симбол највећих мука и најслађих победа. Познат и по шалама и доскочицама, увек одмереним, али духовитим, ушао је у многе анегдоте везане за средњошколско доба. У свакој генерацији остало је по неко специфично одељење. До последњих сати свог живота знао је име и презиме сваког свог ученика. Поносно их је спомињао и са радошћу пратио њихове каријере. Поштован и вољен професор био је део живота својих ђака, као што су они били део његовог. Синоним таквог односа јесте реченица коју је забележило његово чувено 4.9 у албуму са заједничким фотографијама. На корицама тог албума записано је: ,,Професоре, зашто сте тако забринути, када смо ми уз вас?“

Успешна каријера једног професора мери се успесима његових ученика. Препознаје се по стеченим пријатељима међу колегама, верним и присутним до последњих дана. Осећа се по стилу који ментор преноси на младе колеге и тај стил постаје обележје једне гимназије. Гради се на раду, истраживању, учењу и такмичењу, сталном напредовању и повезивању и са другим школама, али и научним установама. Име професора Љубомира Јовановића отварало је врата његовим ђацима на многим институтима и факултетима. Настава таквог професора није се завршавала у учионици.

У последњим сатима свога живота професор физике остао је веран својој науци. У покушају да се мисли скрену са болести, пустила сам му лекцију о магнетној индукцији. Слушао је са пажњом. На питање препознаје ли област и сећа ли се формуле и јединице, одговорио је: ,,Наравно. То сам предавао. То је физика.“

Сигурна сам да би све његове колеге поделиле ово мишљење о њему, да би многи његови ђаци у препуној Свечаној сали сада причали анегдоте. Сигурна сам да ће његово име бити увек асоцијација за добру, квалитетну Земунску гимназију.

Достојанствено и елегантно, као што је живео и радио, исто је и отишао.

Привилегија је била бити његов колега и ђак. Највећа је, ипак, бити његов колега , а у исто време и његова кћи.

У многобројним порукама које је породица добила нашле су се речи које најпрецизније описују значај професорове улоге: ,,Био је узор и мера какав човек треба да будем.“

У име колектива Земунске гимназије,

Сања Каљевић

ПРОФЕСОР ЈОВАНОВИЋ - IN MEMORIAM