Век и по Земунске гимназије

Основана као трећа гимназија у Србији, после оних у Сремским Карловцима и Новом Саду, пола века након отварања Велике школе у Београду. – Израђена је монографија „Споменица Земунске гимназије 1858–2008” у којој су, уз историјски осврт на вековну традицију и списак ђака, сабрани ауторски текстови некадашњих ученика ове школе.

Земунска гимназија, једна од најстаријих образовних установа у Србији, симбол престонице и културни споменик, ове јесени прославља век и по постојања и рада. Јубилеј ће од сутра до краја месеца бити обележен изложбом ликовних радова и фотографија, спортским сусретима и музичким вечерима, а централна манифестација заказана је за 13. октобар у позоришту „Мадленијанум”.

Поводом 150. годишњице израђена је монографија „Споменица Земунске гимназије 1858–2008” у којој су, уз историјски осврт на вековну традицију и списак ђака, сабрани ауторски текстови некадашњих ученика ове школе.

– Наслови „Храм знања”, Давида Албахарија, „Стара дама”, Весне Либек, и „Земунска гимназија један од случајева у животу”, Душана Иванића, нашли су место у овој књизи, а она ће бити уручена свима који су помогли њено стварање – каже Славица Јанковић, уредница монографије.

Ова школа основана је као трећа гимназија у Србији, после оних у Сремским Карловцима и Новом Саду, пола века након отварања Велике школе у Београду. У време када је Земун припадао Аустроугарској монархији, далеке 1858. године отворена је дворазредна Реална школа у згради из 1786. године. Ученици су били деца занатлија, трговаца и чиновника, а званични језик школе био је немачки. Развој ове куће знања почео је деценију касније – од Мале реалке, како се звала, до осамдесетих година 19. века преко Велике реалке из које је прерасла у Реалну гимназију. Први испит зрелости после осмог разреда одржан је школске 1900/1901. године, а занимљиво је „упутство о присуству женскиња к полагању испита зрелости” из тог времена.

На почетку прошлог века школа је већ била у новом здању од седам учионица и 11 кабинета, које је подигнуто 1879. године, на ободу Земунског парка, где и данас чини део школске зграде.

Овом школом су осим небројених ученика протутњале и војске оба светска рата, после чега је Реална стала у ред београдских као Земунска гимназија у којој су отворена два смера: друштвено-језички и природно-математички. Њу сада похађа око 1.400 ученика којима предаје око 80 професора. Најстарији професор, стогодишњи Милан Бесарабић, доајен српске скулптуре који и данас живи у Новом Београду, предавао је ликовну културу у овој гимназији од 1951. до 1957. и био професор касније познатим карикатуристима међу којима је и Предраг Кораксић Коракс.

– Један од Бесарабићевих ученика често је причао како је право чудо што из Земунске гимназије није изашао већи број ликовних уметника, јер је професор највеће таленте водио у школско поткровље, импровизовани атеље, где су радили „вечерњи акт”. Гледати голо женско тело тих раних педесетих година 20. века за гимназијалце је било готово незамисливо. То што су сви постали карикатуристи а не сликари последица је чињенице да су више гледали модел него усавршавали сликарство – пише Бранко Најхолд у „Споменици Земунске гимназије”.

Готово од оснивања до данас ова установа је обележје града, баш у њој су отворени први биоскоп и аероклуб, а од 1911. године оснивањем „Ђачке читаонице” израсла је у културни центар Земуна. Годину дана после оснивања читаонице ученици су држали предавања о младим песницима, као што је у то доба био Милан Ракић, онда је на том месту основан просветни клуб „Бранко Радичевић”, па библиотека са читаоницом и фондом од 27.000 књига у којој се деценијама одржава књижевно-реторичка трибина, која је угостила око сто еминентних писаца, професора универзитета, књижевних критичара. Они су у посебној повесници коју ова установа чува уписали своје утиске.

–Част ми је да у ову повесницу Земунске гимназије упишем своје име – забележио је Матија Бећковић, познати песник, док је реченицу – „После једне лепе, узбудљиве вечери у овој старој, мудрој кући” – потписао Душко Ковачевић, драмски писац.