Ученица направила од шећера и марципана разредног старешину

Професор филозофије Земунске гимназије Сретен Стојановић био је веома изненађен када је на изложби радова талентованих ученика, одржаној пролетос поводом прославе 150 година од оснивања школе, видео торту са својим ликом.

Још већу почаст доживео је његов колега, професор српског језика Правно-биротехничке школе, коме су ученици поклонили торту у облику књиге отворене на страници на којој је писало: „Живот је несхватљиво чудан јер се непрестано троши и осипа, а ипак траје и стоји чврсто као на Дрини ћуприја.“ Аутор ових ремек-дела, тада ученица Катарина Недељковић из Земуна, до сада је необичним тортама усрећила многе своје другове и другарице.

- Иако ме је умеће украшавања и обликовања торти одувек занимало, никад се у томе нисам опробала, све до пре три-четири године, када сам другарици за рођендан направила своје прво уметничко дело. Од тада скоро ниједан рођендан није могао да прође без неке моје нове креације. Кад се неко кога обрадујете одушеви вашим радом, тај осећај је неописив - каже Катарина, која је прво хтела да студира фотографију, а онда се предомислила и определила за Факултету примењених уметности.

Аматерско прављење торти, најчешће од плазме и кекса, уз спољашњост украшену фонданом, помогло је Катарини да дефинитивно открије уметничке гене у себи, али и да боље контролише младалачки темперамент. У животу Кети је јако нестрпљива, али кад прави торту, претвара се у сасвим другу особу. У стању је, каже, да сатима ради на једном детаљу, толико опуштено да често, погледавши на сат, не може да поверује како је време брзо прошло.

- Највише ме радује то што успевам да урадим ствари које сам раније сматрала немогућим. Још је лепше то што на креативан начин могу да изненадим и усрећим друге. То ме мотивише да код сваке нове торте покушам да урадим нешто још оригиналније. Наравно, нисам професионалац, али надам се да ће једног дана моје торте бити познате великом броју људи - каже Кети, чије се посластичарско умеће прочуло, па је протеклих месеци имала неколико поруџбина којима је солидно допунила џепарац.

За један познати сервис аутомобила направила је торту у облику ауспуха, а још неколико фирми наручило је торте необичних облика, попут оних којима је Кети до сада увесељавала само уски круг пријатеља. Торте са грбом ФК Партизан и у облику стола за билијар говоре за кога навија и шта воли Катаринин отац. Рођење мушког детета у фамилији прослављено је тортом с мотивом Формуле 1, најбољем тренеру направљена је торта у облику одбојкашке лопте, добар друг сладио се женском позадином, са све тангама и халтерима, а добре другарице тортама у облику сандале, виолинског кључа...

Можда ће се свих ових торти Катарина Недељковић једног дана сећати само као још једне од успомена из своје младости. Али једну од њих, ону у лику професора филозофије, сви ће памтити. Када је изложба окончана, торту су у сласт појели Катаринини другови и другарице из ИВ-2, сада већ увелико бруцоши на факултетима Београдског универзитета, Мег¬атренду, Синги-дунуму...

Ученици су појели „разредног старешину“, а то, Богу хвала, није био наслов за црну хронику, већ доказ да и међу данашњом децом, којој често пришивамо епитет изгубљена генерација, чучи стваралачки дух који уме да се радује животу.